Ceca sa Story.rs: Žena je ta koja uvek bira muškarca!

Foto: Miloš Nadaždin, Petar Đorđević

Ima nekoliko razloga zbog kojih je muzička zvezda Svetlana Ceca Ražnatović (41) birala baš Tajland za svoj zimski odmor. Želela je opuštanje, prvo putovanje s prijateljima, ali i novi poslovni izazov koji je upakovan u spot za pesmu Dobro sam prošla. O detaljima ove avanture odlučila je da govori za Story, i to skoro mesec dana po povratku u Beograd gde je u međuvremenu snimila drugi deo ekranizacije ove pesme. Tragovi preplanulog tena prvi su nagoveštaj zadovoljstva koje je još drži od avanture s Dalekog istoka. Čim je prvi put izgovorila koliko je zadovoljna sobom i svojim životom, svaki sledeći put za to nije morala da prilaže i dodatne argumente. Sve ružno što joj se dogodilo za četiri decenije života smatra teretom koji joj je predodređen da ponese, a to što je rano shvatila kako da se izbori sa svim nedaćama, svojom prednošću koja joj ne dozvoljava da skrene sa zacrtanog puta. Ipak, više ne želi da se osvrće na sve ono što joj je ispisivalo tužne dane biografije, već na ono lepo, a to su njeni najmiliji, ali i karijera, započeta 1988, koju je obeležilo sedamnaest albuma, mnogo spektakularnih koncerata i više od četrdeset spotova, a zbog poslednjeg išla je na drugi kraj sveta.

 

Story: Zašto ste birali da baš na Tajlandu snimite novi spot?
- Sve zime dala bih za jedno dobro leto. Zimske čarolije uopšte me ne fasciniraju, samo more, sunce i toplo vreme. Uz to, na Tajlandu ranije nisam bila. Ipak, spot nije turistički, u kadrovima nema palmi ni mora. Nismo želeli da slikamo lepote te zemlje, već smo se pridržavali našeg scenarija koji će pomoći pesmi da zauvek živi. Bili smo dve nedelje u prelepom odmaralištu na ostrvu Ko Samui. Kompletna organizacija puta bila je poverena agenciji Big Blue i sve je bilo besprekorno – profesionalizam do najmanjeg detalja. Do nekih sledećih odredišta, Balija i Maldiva, napunila sam baterije i odmorila se u prijatnom društvu.

Story: To vam je bio prvi odmor s prijateljima?
- Dok su mi deca bila mala, putovala sam isključivo s porodicom. Anastasija i Veljko su odrasli, imaju svoje prijatelje, planove i želje. Ponudila sam im da krenu sa mnom, ali rekli su mi: Mama, uživaj ti sa svojim prijateljima, zaslužila si odmor. Išla sam s nekoliko svojih najbližih prijatelja pored kojih sam najopuštenija, pa sam znala da ćemo se mnogo smejati. A i uživala sam u privilegiji što sam bila jedina dama među muškarcima.

Story: Znači li to da vas muškarci bolje razumeju od žena ili su ženske priče nezamenjive?
- I druženja su stvar hemije, kako se s nekim pronađeš. Inače, verujem u muško-ženska prijateljstva, ona mogu da budu veoma iskrena i dugotrajna kao što su ova moja.

Story: A u prijateljstva posle ljubavi?
- Ne verujem u to kako možemo da budemo bliski prijatelji koji dele tajne, svaki dan piju kafu i ručaju zajedno. Ali, možemo da ostanemo u korektnim odnosima.

 

Story: Vaš novi spot prvi put karakterišu i malo slobodnije scene, s manekenima Markom Slankamencem i Aleksandrom Jovovićem?
- Istina je da me do sada publika nije videla u takvom izdanju, ali daleko je to od slobodnih scena – razlika je samo u tome što prvi put u nekom spotu imam fizički kontakt s drugim akterima. To je rezultat moje opuštenosti jer sam bila okružena onima koji me dobro poznaju. A vezujem se za svoje saradnike. Devedesetih to je bio Dejan Milićević, a onda sam poželela promenu i iako mi je on i danas prijatelj, počela sam da radim s Milošem Nadaždinom. Bilo je to 2006. godine kada sam snimila album Idealno loša.
 

Story: Setite li se danas rado te faze kada ste imali plavu kosu?
- Da, ali nikada više nisam poželela da budem takva. Mada, uvek sebe podsetim na izreku Nikad ne reci nikad, pogotovo što mi žene znamo da budemo veoma nepredvidive kada je reč o fizičkom izgledu. Ali, ja sam tipična crnka. Mogu samo da dodam neke pramenove u toplijim nijansama ili posvetlim krajeve. I dok sam bila plava, nosila sam crni izrastak.
 

Story: Kako inače reagujete kada primetite da neko kopira vaš stil?
- Imponuje mi, iako se time nikada nisam opterećivala. Uvek sam radila po svom osećaju, da meni bude lepo kad se pogledam u ogledalo. Ne pratim po svaku cenu trendove jer ne može ono što je moderno svima dobro da stoji. Volim lepu tašnu i garderobu, ali fetiš mi je obuća.

Story: I poslednje pare dajete za cipele?
- Tako je, uvek nađem neke koje mi baš nedostaju.
 

Story: Da li je došlo vreme da sa ćerkom razmenjujete stvari?
- Imam odeću vrhunskih dizajnera, a te stvari samo jednom obučem. Šteta je da Anastasija ili moja sestra Lidija to kasnije ne nose, kad srećom sve tri nosimo isti konfekcijski broj. Samo, Anastasija je viša od mene za glavu, ona ima 180, a ja 172 centimetra.
 

Story: Merite li vreme po tome kako deca rastu?
- Sve to ima svojih prednosti. Rano sam rodila i još sam mlada.
 

Story: Znači li to da niste stroga majka?
- Kada si strog roditelj, ne možeš da saznaš dečje tajne jer će se plašiti da ti ih kažu, a ja želim da znam o čemu moja deca razmišljaju, s kim se druže i šta im se dešava. Čak i kada naprave grešku, ja sam im najveći prijatelj i prva ću im pomoći. To sam im ponavljala od malih nogu. Uz to, dete mora da poštuje roditelje, neke granice ne smeju da se pređu, ali isto tako, oni znaju da im je moje rame najudobnije. I tako će uvek biti.   

 

Story: Da li je i vama najudobnije rame vaše majke?
- Sestre, pa onda roditelja. Porodica mi je najčvršća baza. Inače, poruke i kritike roditelja shvatimo tek kada dođemo u zrelije godine. Dok smo mladi, pa nas kroz život vode hormoni i adrenalin, nekako ogluvimo. Tek kasnije shvatimo poentu. Ali, sve u svoje vreme.
 

Story: Uspevate li savetima da vodite svoju decu tako da ne ponavljaju vaše greške?
- Želim da budu pošteđena mnogih stvari. Iako su od rođenja bili meta medija, što nisu birali, trudila sam se da koliko-toliko imaju detinjstvo poput svojih vršnjaka. Moja deca ista su kao i sva ostala. Skloni su greškama, kao i dobrim stvarima. Kad naprave nešto pohvalno, očekuju nagradu. Izvlačila sam iz sebe najbolje da bih im to prenela. Znam da sam doba majka, ali vreme će pokazati da li sam i dovoljno uspešna.
 

Story: Smeta li vam to što su često u medijima?
- Smeta i njima i meni, ali shvatili smo kroz razgovore da tu borba ne postoji. Njihovi profili na društvenim mrežama često se zloupotrebljavaju u medijske svrhe samo zato što su moja deca.
 

Story: Zanimaju li ih javne profesije?
- Za sada ne, jer valjda im je zbog mene javnosti preko glave. Hteli to ili ne, oni žive kao javne ličnosti. Anastasija je poslednja godina srednje škole i hoće da studira ekonomiju, a Veljko je upisao psihologiju. Ne znam koliko će ga to držati, ali nisam od onih ambicioznih roditelja koji bi svoje neostvarene želje da realizuju preko dece. Meni su njih dvoje sve na svetu i želim samo da budu živi, zdravi i srećni. Treba da koriste svoje šanse u životu, a ja ću ih uvek podržati da se obrazuju i ulažu u sebe. A da li će završiti pet fakulteta ili nijedan, to je njihov izbor. Život me je naučio da ništa ne može na silu.
 

Story: Brinete li kada vas neko poslovno putovanje razdvoji od njih?
- Naravno. Moja deca nemaju oca, ali zato imaju dve majke, mislim na moju sestru Lidiju. Ona vodi računa o celokupnom domaćinstvu i svima nama jer i o meni neko treba da brine. Kao jedini roditelj, moram da privređujem, ali i kada smo razdvojeni, po sto puta dnevno čujemo se telefonom.
 

Story: Hoće li se Lidija sa svojom porodicom iseliti iz vaše vile, kako se nedavno pisalo?
- Doći će i taj dan. Ali, mi smo veoma vezane i svi članovi porodice Kardašijan smešni su za nas. (Smeh) U kući imamo decu svih uzrasta, Lidija ih ima četvoro, volimo se i podržavamo. Znate kako kaže ona stara izreka: Kad čeljad nisu besna, kuća nije tesna.
 

Story: Odlazite li često u rodnu Žitorađu?
- Češće nam u goste dolaze mama i tata jer je tako lakše, ali kad god imamo vremena, sednemo u kola i auto-putem začas stignemo. Uvek sam Žitorađu pominjala u najlepšem kontekstu, tamo sam obožavana i voljena, a ništa lepše ne postoji nego kada ti ljudi otvoreno pokažu ljubav. Ponosna sam na svoje divno detinjstvo i rado se setim društva iz osnovne i srednje škole. Putevi su nam se razišli, više se ne družimo, ali se ne zaboravljamo.
 

Story: Kako ste dobili ime Svetlana?
- Ime mi je dala majka, ali otkad znam za sebe svi me zovu Ceca, mada mnogi misle da mi je to umetničko ime. Ipak, iako mislim da je lepo, kada me najbliži pozovu punim imenom, dobijem ospice.
 

Story: Smeta li vam to što ste poslom kojim se bavite izgubili privatnost?
- S tim sam se pomirila. Znam da kad izađem iz svog dvorišta, moja privatnost nestaje. To što sam nekada neraspoložena ili mi je teško, samo je moj problem. Za druge, uvek sam vesela i nasmejana, i nikada niko neće primetiti kako se osećam.
 

Story: Jeste li to učili?
- Neke stvari mogu da se nauče, a neke su bogom dane. U njih spada i to što znam da trpim i svojim mukama ne opterećujem druge.

Story: Smatrate li tačnom tvrdnju kako nam Bog odredi onoliko tereta koliko možemo da ponesemo?
- Verujem da je tako, jer nismo ni svesni šta i koliko možemo dok nas nešto loše ne zadesi. Lako je kad nam sve ide kao po loju, ali život ume da bude nepredvidiv. Čine ga i situacije u kojima misliš da ćeš potonuti, a onda iznenada dobiješ neku snagu i prevaziđeš to. Istrpiš. Preživela sam izuzetno teške trenutke, čak toliko teške da sam ponekad, pored psihičke torture, osećala i fizički bol. A za to lek ne postoji. Snagu sam crpela iz porodice, a zbog dece nemam pravo na posrtanje i pad. Kad god mi je bilo teško, vodila sam se mišlju da nemam kada da se osvrćem jer ću propustiti ono što je ispred mene. Ako ne nastavim dalje, neću znati da li je to možda mnogo bolje.
 

Story: Ako bi se nabrajalo sve što ste proživeli, delovalo bi kao da vam je život satkan od nekoliko holivudskih filmova. 
- I to različitih žanrova. (Smeh) Taj moj scenarista kao da se zapio i još se nije otreznio.
 

Story: A tek vam je 41. Jeste li u najboljim godinama?
- Sve su najbolje ako znaš da ih nosiš i učiniš sebi život udobnim. Ne postoji savršenstvo. Uvek sam znala da uživam i da mi bude lepo. Sada mi je mirnija energija, racionalnija sam, sputala sam svoje vatre jer sam inače veoma temperamentna i impulsivna. Shvatila sam da kad si brzoplet, ništa ne možeš da rešiš. Bitno je da staneš, udahneš, izbrojiš do deset. Kada su mi ranije roditelji to savetovali, činilo mi se nemogućim. Ali, s vremenom sam naučila da slušam, gledam, osećam... I mnogo je bolje.
 

Story: Savetujete li vi danas svojoj ćerki da broji do deset?
- Ona to radi i bez moje sugestije. Takav je tip, prava mudrica.
 

Story: U današnje vreme sve je više žena koje podižu decu same.
- Niko me nije pitao da li želim sama da odgajam svoju decu. Da jeste, nikada na to ne bih pristala. Ne zato što sam nesposobna, naprotiv, oduvek sam zarađivala, već zato što smatram da deca treba da odrastaju uz oba roditelja. Ali kad već ne može, ja nemam prava na posrtanja, padove, depresije, na to da se zatvorim u zamračenu sobu i gledam u jednu tačku. Imam dvoje dece koja ne mogu i ne smeju da čekaju. Moram da budem za njih dostupna 24 časa. Na to sam ih navikla. Najbitnije je deci dati mnogo ljubavi i rezultat će se videti kad-tad, a ja sam im svoju ljubav dala bezrezervno.
 

Story: Da je vaš suprug živ, 19. februara obeležili biste 20 godina braka. Kako ste se osećali tog dana?
- Nije to poseban dan kada je reč o mojim osećanjima. Meni je takav svaki dan, gubitak supruga ne može da me zaboli jednom godišnje. S tim živim već petnaest godina. Ali, život ide dalje. Jedino što posle braka sa Željkom nikada nisam pokušala da otpočnem zajednički život s nekim. Jednostavno, nisam se pronašla s tim ljudima. Imala sam veze kao i svaki normalan čovek jer i ja sam ljudsko biće. Ali sve što nije dobro, u korenu treba saseći. Imam samo jedan život, a repriza čak ni ovog dana ne postoji. Organizovala sam se tako da meni odgovara. Okružena sam ljudima koje volim i ne želim ni sekundu da trošim na one koji me ne usrećuju. Dosta je bilo. Ako me je nečemu iskustvo naučilo, to je da ništa ne tvrdim stoprocentno, iako postoje neki principi preko kojih ne prelazim. Možda mi se sutra desi osoba s kojom ću početi zajednički život i promeniti status, ali ne opterećujem se time.
 

Story: Znači li da u ovom trenutku te osobe nema kraj vas?
- Ne mogu to da kažem. Govorila sam o braku. Nikada nisam volela da pričam o svojoj intimi. Kada sam se najgore osećala, mnogi su tvrdili da blistam i kako sam smrtno zaljubljena. Nije da želim da budem tajanstvena, ali to je jedino što mogu da sačuvam za sebe.
 

Story: Koliko god to ne želite, ipak ste tajanstveni.
- Samo se sklanjam. Doživela sam neprijatnosti a nisam bila u prilici da se odbranim. Nekad i ne vredi demantovati, bolje je ćutati i pustiti da vreme radi za vas, samo to treba dočekati.
 

Story: Umete strpljivo da ćutite kad treba?
- Svaka izgovorena reč najviše govori o nama. Ja sam toga svesna. Za neke demantije nije bilo vreme, a uopšte se ne obazirem na one tekuće rekla-kazala komentare. Petnaest godina u medijima o sebi čitam isto. Ne želim da trošim energiju na besposlene ljude koji preko mene traže pet minuta slave. Nisam neko ko po svaku cenu želi da je u javnosti. Nećete me videti ni u gradu ili po klubovima. Ne zato što smatram sebe nedodirljivom, već je moja privilegija to što mogu da biram.
 

Story: Jeste li time što morate da se krijete ispod šešira ili iza naočara uskraćeni za neki slučajan susret?
- Mogu ja i brkove da stavim, prepoznali bi me! Ipak, ne žalim ni za čim jer sam najviše želela da budem ovo što sam danas. Ostvarila mi se želja. A ne može sve, i toga sam svesna. Kada biste mi sada rekli da ću imati apsolutnu slobodu kretanja i drugačiji život, opet bih odabrala ovo isto. Moji limiti nisu ništa naspram ove divne karijere.
 

Story: Čak vas ni rana udaja nije omela u tome da je izgradite?
- Sa Željkom sam se zabavljala od dvadesete, a venčali smo se kad mi je bilo nepune 22 i uvek sam imala njegovu podršku i jasnu poruku da je on tu za moju karijeru i mene.
 

Story: Smatrate li da je to bilo rano?
- Sama sam sebe iznenadila jer uopšte nisam imala nameru da se tada udajem. Želela sam da se posvetim karijeri, a brak sam zamišljala tamo posle tridesete. Ipak, kako kažu, pravi planove da nasmeješ Boga. E, to se meni desilo. Zaljubila sam se najiskrenije i htela sam da se udam i rađam decu, a poslovnih uspeha ako bude, bude. Međutim, moj suprug tada je rekao da to ne dolazi u obzir: Nećeš to više biti ti ako zapostaviš posao, a ja kraj sebe želim srećnu i zadovoljnu ženu. Tvoja karijera ne sme da trpi ni sekunde. Danas sam mu na tome mnogo zahvalna. Njegovo iskustvo formiralo me je i oblikovalo kao ženu i osobu na najlepši način. Bio mi je ogromna podrška, posvećen, bavio se mojim likom i mojom karijerom. Uživao je u tome, što je davalo rezultate.
 

Story: Vaš sin napunio je 18 godina prošlog decembra, a Anastasija u maju slavi 17. rođendan. Kako biste reagovali kada bi vam uskoro neko od njih dvoje saopštio da želi pred matičara?
- Razgovarala bih s njima, ponovila im da su mladi i kako je brak ogromna odgovornost. Ali, šta ću ja ako oni to žele. Podržaću ih, jer svako bira svoj put. Nikada sebi ne bih dozvolila da uradim nešto zbog čega bi oni bili nesrećni jer su i mene moji roditelji podržavali. Nisam ih ni pitala da li im to prija. Kada sam se udavala, samo su mi poželeli sreću.
 

Story: Da li vam je najteže bilo onda kada su to drugi mislili, kada ste izgubili supruga i bili u zatvoru, ili su vam možda neki drugi trenuci doneli veću patnju?
- Nije bilo težih momenata od tih. Doživela sam životne amplitude koje su me bacale na dno, a onda ponovo dizale u nebesa. Porodica mi je mnogo značila, ali i publika koja mi je bila vetar u leđa da sve to preživim. Ulivali su mi hrabrost i verovali u mene. Ja živim od moje publike, to nije stereotip već činjenica.
 

Story: Plačete li kad vam je teško?
- Suze su nam i date da budu filter emocija. Ali znate šta je najveći problem, to što u poslednje vreme uopšte ne mogu da plačem. Drugo, čovek se isplače a na poklon dobije podočnjake od kojih nema ništa. Radije sam za ono: Udri brigu na veselje. Šalu na stranu. I decu sam učila da treba da plaču. Pogrešno se vaspitavaju muška deca kad im se priča kako nemaju pravo na suze jer to nije za jači pol, a onda ta muka u njima eskalira kad-tad. Ja sam uvek sinu govorila da plače kad mu se plače, da vrišti ako mu se vrišti, da galami ako mu se galami. Uz to, kažu da nikad ne treba osuđivati nekoga jer ne znaš kakve bitke bije. Ja sam primer za to.
 

Story: Jesu li ti teški trenuci doprineli tome da pevate bolje?
- Apsolutno, sve što zakopam u sebi ja to kroz muziku iznesem pred druge, ne moram da plačem i vičem. Muzika mi je ogroman pokretač i filter za tu emociju koju nosim, i mogu da je prenesem na svakog slušaoca. Imam dosta pesama koje su opevale moj život, ali nisu sve biografske, baš kao ni ova nova Dobro sam prošla za koju smo snimili spot. Ovo je jedina numera u kojoj nisam prevarena, ostavljena ili patim. Možda najavi i neko novo poglavlje u mom životu, neki novi obrt, promenu statusa.
 

Story: Već drugi put spominjete promenu statusa?
- Jedne novine nedavno su objavile da sam na listi najpoželjnijih udavača, Ana Ivanović pa ja. To me je nasmejalo, zbijala sam šale ceo dan na svoj račun i visok plasman na toj listi.
 

Story: Kad ste poslednji put sebi rekli da ste dobro prošli? 
- Uh, pa mnogo puta. Marakana, Ušće 1, Ušće 2, to bi bilo dovoljno.
 

Story: Kada će sledeći koncert?
- Ove godine radimo na novim pesmama, a 2016. trebalo bi da bude objavljen novi album. Posle toga pričaćemo o velikom koncertu, a biće ga sigurno.
 

Story: Na poslednjem koncertu toliko ste igrali na sceni da se prosto kao pitanje nameće odlazite li na neke ozbiljne treninge?
- Odredim sebi odmor od deset dana pred koncert, ali ne postoji veći stimulans za igru nego onoliki broj ljudi koji dođe zbog mene. Meni je to afrodizijak i pokretač.
 

Story: Šta je najvažnije za dobar izgled?
- Stanje duha, kako se osećate, to emitujete. Možemo mnogo toga da uradimo na sebi, ali pogled ne možemo ničim da prikrijemo.
 

Story: Jeste li uvek zadovoljni svojim odrazom u ogledalo?
- Pa ne, uvek postoji neki mali disbalans zbog balansa, ali sve je to život. Nemam problem sa svojim izgledom, to što mi je Bog dao, dao je. Žena sam, sve smo mi sklone doterivanju, ulepšavanju i od toga nisam bežala. Dok mogu, trudiću se da dobro izgledam ali nisam neko ko se stalno šminka. Sjaj za usne i malo maskare, to je sve.
 

Story: Šta pevušite da se oraspoložite?
- Sve i svašta. Ali u kakvom god da sam stanju, balade su mi najčešći izbor. Prijaju mom senzibilitetu.

 

Story: Kako kad kažete da ste temperamentni?
- Ne znam, i karijeru su mi obeležile balade. Kroz njih mogu da doživim emociju.
 

Story: Da li ste jak karakter?
- Jesam, osim za ostavljanje cigareta.
 

Story: One su vam porok? 
- Moram da imam i ja neki. (Smeh)
 

Story: Volite li dugo da spavate?
- Zavisi kakav mi je bioritam. Moram da imam određen broj sati sna, ali umem da funkcionišem i kad je drugačije. Ako sam u prilici da biram, volim da sam u ponoć u krevetu, a u osam ujutro na nogama. Tada je duži dan.
 

Story: Još niste zavoleli kuvanje?
- Ne, što ne znači da sam loša domaćica. U mojoj kući uvek ima svega i gosti mi ne ostanu gladni. (Smeh) Jednostavno, znam dobro da se organizujem.
 

Story: Da li vam je subota veče rezervisana za gledanje Pinkovih zvezda?
- Pratim redovno to takmičenje jer sam njegov deo i stalo mi je da bude dobro. Lepo se zabavljamo i šalimo, a kad su stavovi oprečni među nama koji činimo žiri, nema ljutnje i sujete. Milan Kalinić odlično vodi program, poznajem ga deset, a Boru Đorđevića preko 20 godina. Miroslav Ilić i Haris Džinović znaju me otkako sam bila devojčica, a Marina Tucaković je moja najbliža saradnica. Napravili smo ekipu koja pozitivno funkcioniše.
 

Story: Zašto ste želeli da učestvujete u tom programu?
- Dopao mi se projekat, ekipa ljudi koji su deo emisije, ali i šansa da ću nekom mladom i talentovanom biti od pomoći. Ostvarena sam na mnogim poljima, a kad vidim sve te takmičare pune ambicije, setim se svog početka i kako mi je bilo kada sam odlazila na takmičenja pevača amatera. Odlično poznajem i tu vrstu pozitivne treme, situacije kada želiš da se dopadneš, a grlo te ne sluša pa od prevelike želje sagoriš. Isto tako, mogu da prepoznam pevački kapacitet i tim ljudima dam šansu.
 

Story: Jesu li sve šale s Milanom Kalinićem spontane?
- Naravno. On je šoumen i publika ga tako zna. Zapravo, gledaoci ne znaju da se mi i privatno svi poznajemo pa je logično što su nam šale spontane, a publici smo hteli da poklonimo dobar provod.
 

Story: Da li je teško vama nešto pokloniti jer mnogi misle da imate sve?
- To je pogrešna postavka stvari. Dobijala sam i darove koji nemaju veliku materijalnu vrednost, ali imaju emotivnu težinu. Još kad vidim da se neko potrudio, više mi znači. Ono što je skupo mogu i sama sebi da kupim.

Izvor: Story.rs

Foto: Miloš Nadaždin, Petar Đorđević

Tekst za Story.rs pisala: Jasmina Antonijević Milošević